субота, 09. април 2011.


Čuo sam ženski smeh.Bio je ovaj hodnik prepun tvojih koraka.Ukus prolećnih predvečerja je prošao tik niz mene kad sam pogledao u mrak.Prazan prostor ispred i moje ofucane oči što gledaju u crno i vide tvoj lik.Verovatno si se pitala šta me to drži iznutra da se ne rasplinem u beskraj.Znala si da mi oprostiš ćudljive pokrete.Dok me gledaš i šapućeš neutešno, pitam se šta je to što tebe drži.Drži da budeš mi blizu i kad si sasvim,sasvim daleko.Skrivena u nekom kutku tuđeg, garavog srca što ne zna da te voli.Odakle mi hrabrost da te sanjam iznova.Kako se usuđujem da  te poželim više nego što mogu da udahnem, i da se umirim kad te spakujem u džep na panatalonama. Uvek si tu,čak i kad znam da te nema. Uvek si tu i nekako blizu ove moje putanje što je crtam pokušajima da živim.Ne umem...

Нема коментара:

Постави коментар