Ovo je mračno doba.Možda sam ja jednostavno nesposoban da sagledam belinu I svetlost.Možda je sasvim suprotno.Tražim te na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku.Tražim te u tuđem gradu na tuđem mestu.Možda si I ti tuđa.Tražiš I ti mene.Sanjaš da umem da se smejem, da umem da štitim I da znam da volim.Možda je I sasvim suprotno.Ako me nađeš vrati me tamo gde pripadam.Ne daj mi da plačem.Pokrij mi oči.Otvori mi srce širom.Posle me pusti da odlutam u beskraj I suton ravničarske jeseni.Tamo pripadam,ako nisi znala.Ako te nađem znam šta ću sa tobom.Sačuvaću te u grudima I krvi.Zalepiću te na svoju kožu.Ako izdržiš, možda I naučim da te volim a možda će biti sasvim suprotno.Prihvatam krivicu za svaku svoju sitnicu.Sam odgovaram sebi I to isključivo za sebe, a ti vidi šta ćeš sa sobom kad mene ne bude…Do tad, ako se ne sretnemo, da znaš da te još uvek tražim…

Ja nisam Džim Morison i nikad neću biti.Ja sam izbljuvak krvi što miriše na asfalt.Možeš da me progutaš ili ispljuneš.Ne možeš da me prevrćeš po ustima i da se dvoumiš.Sredina ne postoji.To su izmislili krajevi da bi postojalo nežto sto ih deli.Zbog toga, ako me imaš ne možeš da se pravdaš i ne možeš da se vladaš.Možeš da pukneš i da se raspršiš ili da čučneš u ćošak i čekaš.Ako pokušaš da me sagledaš moraš da se približiš i da uđeš u mene kroz nozdrve i da ne prestaneš plivati po mojoj uzburkanoj pučini od duše.To je jedini način da spoznaš koliko hrabar mogu biti u autodestrukciji,koliko smešan mogu biti u svojoj erekciji srca i shvatićeš da ću ti se dati do poslednje koščice i kapljice znoja ako me ubediš da je svet nikao u tvojoj materici  i da su tvoje grudi vrhovi Himalaja.Zvučim ti sav naopačke i skaradan,to je plod neiskustva u baratanju stvarnošću.Ja sam vladar iracionalnog i spletkarenja sa pogrešnim sitnicama.U snovima ja postajem svoj primarni oblik i bivam istina i bivam laž i bivam sve što sitna duša može da razume primitivnim jezikom tela rečeno.Prepuštam se i napuštam se iznova i iznova dok nosim svoju presvučenu kožu prebačenu kao jaknu preko ramena.Sam se blagoslovim i sam se krštavam.Sam sam svoje pleme i svoje uginuće,svoje začeće i svoja ljubav.Ako sad možeš da me progutaš,gutaj me brzo i žmureći.Jedino ćes tako osetiti slast što te pecka u grlu.Nosim u sebi prežaljeni greh svojih predaka što su jahali ravnicom goli.Oni su me sačinili ludim i oni su me sačinili trapavim.Ovako bizarnog jedino možeš da me voliš iskreno,pokušaš li drugačije zaboleće te jako.Zato ti lepo kažem,ne pokušavaj mi se svideti,biće to kraj ovozemaljskih gluposti na koje su te naučili laskavci.Sagradiću  ti hram od svojih  mišića i  prstiju,od svojih neizrečenih želja i sanjaću te besprekidno kao siroče svoju majku.Plakaću ako ti nedostaje kisa.Da, spreman sam da ti budem sve,prevedeno na tvoj jezik!

Volim da te posedujem sasvim.Na pocetku se samo ljubimo i na kraju se samo ljubimo.Volim kad pre toga ne razmisljas o tome,kad nisi mirisljava,kad ti je kosa masna i obicna.Uzivam u tebi kad si samo ti.Ne znas da sam ti prvi put na vratu nevidljivim slovima moje abecede napisao jednu poruku.Da, ja sam te obelezio tako da svakom drugom posle mene,a bice ih na stotine,budes makar malko gorka.Nece ti klipani znati da procitaju moja slova niti ce im to smetati,ali bice nesto sto ce ih spreciti da te olako shvate i osvoje u potpunosti.To su moje sape duboko urezane u tvoju krv i smrad mog libida u tvojoj kosi.Zato te ja posedujem a da ti nisi ni svesna.Prvo ti spustim ruke na kukove dok mi se besis oko vrata i onda se pravim nevest cekajuci da ti iste te ruke postanu preteske i dosadne sve dok ne krenes da se migoljis.Ja znam da ti sija jedna varnica u oku iako  cvrsto zmuris razmisljajuci koliko si sretna.Da li ti uopste shvatas da se meni jebe za citav suncev sistem i sve Kantove misli.Boli me kurac i za ovaj pokusaj srece i prisnosti.Rec je o nadrazaju i nagonima.Na prvom mestu nagon za posedovanjem tebe,ovog casa i na ovaj sasvim prizeman nacin.Prostije receno,samo se tucamo bez povoda i cilja.Ne pokusavaj mi objasniti da tu ima neceg veceg osim nasih belih guzova i jednog jastuka koji zaudara na dim.Minimalizam i to je to.

Priča o meni, je istovremeno priča o vama.Ne zato što sam ja jedan od vas nego zato što ste vi jedan deo mene.Priča je puna  tajni skrivenih u mračnim uglovima između redova slova i slova.Tamo,u senkama nenapisanog, živimo zapravo ono što jesmo ili bi hteli da budemo.Tamo smo mi Mi a u regularnim redovima,čitkim i vidnim, igramo uloge samoinicijativno birane ili nametnute,potpuno je nevažno.Razlozi za strah od nas samih bezbrojni su.Možda je onaj najveći vera da ako upoznamo sebe imamo obavezu da se ponašamo odgovorno i zrelo, da merimo pa onda sečemo, da sanjamo pa da moramo da ostvarimo, da želimo pa da moramo da dobijemo.Zaboravljamo da su najdraže stvari one za kojima žudimo znajući da nikad neće biti naše.Nisam ja mazohista, ja sam kao i vi čovek što sanja i duboko veruje da se ispod slojeva gareži i smrada krije jedan drugi svet, svet u kom sami sebi jesmo dovoljni, onakvi kakvi jesmo i voljeni od drugih samo zbog toga što stvarima dajemo lični pečat i što ostavljamo svoje izbljuvke krvi na asfaltu da nas dugo sećaju da ima i onih kojima život kao fizika nije najvažnija stvar.Ovo nije halucinacija.Ovo je san o boljem ja...večno sanjan...