петак, 04. новембар 2011.


Pruzas svoje izbledele sake 
Ruke prljave Ispod nokta 
A opet si isuvise dama 
I nekako umes da nosis 
Svoju komiku a da ne izgledas smesno 
Cak I kad traljavo kines u vagonu prepunom putnika 
Dunes dim iz usta 
Ustajala cigara I pepeo 
Opet si nekako mirisna I sve sto ide uz to… 
Dao bih sve vrance sto ih nemam 
Za samo jedan tvoj pogled iz nehata 
I jedan osmeh niotkuda I pravo zavrat 
Poljubce sto kipe na vatri avgustovskih noci
I jedan plamen iz tvojih jedva vidnih sisica
Da te ustinem za dupe
Pa da crknem
Eto…

среда, 21. септембар 2011.


Ti ne znaš koliko su prljave ove ruke
Što vise sa strane I čekaju da te pipnu
Misliš da je sve crveno lepo I iskreno
Dok moja krv vri I žubori u veni
Da se pokorim I padnem ženi
Detetu u tebi
Tvom osmehu I tvojoj suzi
Plavetnilu izmedju tvojih rebara
I dupetu što se bezobzirno njiše u magli
Ti ne znaš da se može voleti I drugačije
Da se mogu usmrtiti ptice koje lutaju
I da ovi prsti nemaju predstavu gde da se smeste
Tu ispod tvojih spuštenih trepavica
Napućenih usnica u tami
I pokušaja da se odglumi sreća
Sačuvaću u džepu par tvojih dodira
Za svaki slučaj
I još samo da te uštinem
Da znaš da ovo nije san
I prestani da glumis da umeš  da se jebeš…
 

субота, 13. август 2011.


Izgubljen sam.Izgubio sam se negde duboko u sebi.Izmedju podsvesne zelje da te nadjem I osvojim I precutanih tisina koje sanjam.Tamo plove nekakvi brodovi I meni dragi ljudi,samo kao da mene nema ni tamo,duboko u meni.Mozda I ne postojim I sve ovo sto pisem jeste uspomena ili halucinacija nekog zalutalog novembarskog oblaka.Mozda sam se pretvorio u vazduh,onaj sladunjavi posle letnjeg pljuska a mozda me vidis u svom odrazu u ogledalu,na rubu usne kad se ljubis ili me sreces u jednosmernim hodnicima.Ne plasi se,ti me ne poznajes uopste,iako sam dao sebi pravo da mislim na tebe veoma cesto, da te sanjam i da pevam o tebi.Neces mi uzeti za zlo.Nebrojano puta sam ti rekao da te volim samo ti to nisi cula.Nisi ni mogla da cujes jer ja te ne poznajem uopste.Nadam se da volis cvece I tisinu.Nemam pojma,mozda se oblacis cudno I svima delujes pomalo tajanstveno a mozda si I morska pena pretocena u flasu penusavog vina.Nemoj da te cudi ako se nekad I sretnemo kao neznanci I shvatimo da znamo sve jedno o drugom.Postoje energije koje vladaju nasim sicusnim telima I glavama.Ako je univerzum hteo da nas vidi zajedno,tako ce I biti.Ako ne,onda ti saljem pozdrav koji nikada neces cuti ni znati da je postojao.Tu se moj puta zavrsava I moja sreca nalazi utociste.Da,tu izmedju tvojih usana…

понедељак, 23. мај 2011.


Malo se prevrćeš po krevetu.Preznojiš se u snu I često se budiš I misliš u sebi.Bilo bi dobro da si umorna,a znaš da nisi.Znas da možeš još jače I još više.Ćutiš sasvim tiho znajući da u tebi ne živiš samo ti.Svrbe te tabani od sveta sto koračaš po njemu,od silnih staza na kojima se nisi pronašla.To je razlog.Tišina naspram tvog lica,gleda te u oči, u praznoj sobi.Tanka je linija što razdvaja  a još tanja ona što treba da nas spoji.Krenućeš jer znaš da ima tamo jedan osmeh što na tebe čeka ,Jedan dodir sto ce sve ove strahove da pretvori u sreću I jedne krupne oči što sijaju…Ako sad staneš nećeš znati za šta bi sutra bila spremna da stradaš...

субота, 09. април 2011.


Čuo sam ženski smeh.Bio je ovaj hodnik prepun tvojih koraka.Ukus prolećnih predvečerja je prošao tik niz mene kad sam pogledao u mrak.Prazan prostor ispred i moje ofucane oči što gledaju u crno i vide tvoj lik.Verovatno si se pitala šta me to drži iznutra da se ne rasplinem u beskraj.Znala si da mi oprostiš ćudljive pokrete.Dok me gledaš i šapućeš neutešno, pitam se šta je to što tebe drži.Drži da budeš mi blizu i kad si sasvim,sasvim daleko.Skrivena u nekom kutku tuđeg, garavog srca što ne zna da te voli.Odakle mi hrabrost da te sanjam iznova.Kako se usuđujem da  te poželim više nego što mogu da udahnem, i da se umirim kad te spakujem u džep na panatalonama. Uvek si tu,čak i kad znam da te nema. Uvek si tu i nekako blizu ove moje putanje što je crtam pokušajima da živim.Ne umem...

четвртак, 24. март 2011.


Ovo je mračno doba.Možda sam ja jednostavno nesposoban da sagledam belinu I svetlost.Možda je sasvim suprotno.Tražim te na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku.Tražim te u tuđem gradu na tuđem mestu.Možda si I ti tuđa.Tražiš I ti mene.Sanjaš da umem da se smejem, da umem da štitim I da znam da volim.Možda je I sasvim suprotno.Ako me nađeš vrati me tamo gde pripadam.Ne daj mi da plačem.Pokrij mi oči.Otvori mi srce širom.Posle me pusti da odlutam u beskraj I suton ravničarske jeseni.Tamo pripadam,ako nisi znala.Ako te nađem znam šta ću sa tobom.Sačuvaću te u grudima I krvi.Zalepiću te na svoju kožu.Ako izdržiš, možda I naučim da te volim a možda će biti sasvim suprotno.Prihvatam krivicu za svaku svoju sitnicu.Sam odgovaram sebi I to isključivo za sebe, a ti vidi šta ćeš sa sobom kad mene ne bude…Do tad, ako se ne sretnemo, da znaš da te još uvek tražim…

петак, 18. март 2011.


Ja nisam Džim Morison i nikad neću biti.Ja sam izbljuvak krvi što miriše na asfalt.Možeš da me progutaš ili ispljuneš.Ne možeš da me prevrćeš po ustima i da se dvoumiš.Sredina ne postoji.To su izmislili krajevi da bi postojalo nežto sto ih deli.Zbog toga, ako me imaš ne možeš da se pravdaš i ne možeš da se vladaš.Možeš da pukneš i da se raspršiš ili da čučneš u ćošak i čekaš.Ako pokušaš da me sagledaš moraš da se približiš i da uđeš u mene kroz nozdrve i da ne prestaneš plivati po mojoj uzburkanoj pučini od duše.To je jedini način da spoznaš koliko hrabar mogu biti u autodestrukciji,koliko smešan mogu biti u svojoj erekciji srca i shvatićeš da ću ti se dati do poslednje koščice i kapljice znoja ako me ubediš da je svet nikao u tvojoj materici  i da su tvoje grudi vrhovi Himalaja.Zvučim ti sav naopačke i skaradan,to je plod neiskustva u baratanju stvarnošću.Ja sam vladar iracionalnog i spletkarenja sa pogrešnim sitnicama.U snovima ja postajem svoj primarni oblik i bivam istina i bivam laž i bivam sve što sitna duša može da razume primitivnim jezikom tela rečeno.Prepuštam se i napuštam se iznova i iznova dok nosim svoju presvučenu kožu prebačenu kao jaknu preko ramena.Sam se blagoslovim i sam se krštavam.Sam sam svoje pleme i svoje uginuće,svoje začeće i svoja ljubav.Ako sad možeš da me progutaš,gutaj me brzo i žmureći.Jedino ćes tako osetiti slast što te pecka u grlu.Nosim u sebi prežaljeni greh svojih predaka što su jahali ravnicom goli.Oni su me sačinili ludim i oni su me sačinili trapavim.Ovako bizarnog jedino možeš da me voliš iskreno,pokušaš li drugačije zaboleće te jako.Zato ti lepo kažem,ne pokušavaj mi se svideti,biće to kraj ovozemaljskih gluposti na koje su te naučili laskavci.Sagradiću  ti hram od svojih  mišića i  prstiju,od svojih neizrečenih želja i sanjaću te besprekidno kao siroče svoju majku.Plakaću ako ti nedostaje kisa.Da, spreman sam da ti budem sve,prevedeno na tvoj jezik!